Av. 8: Utvare

Electric_Dragon

„Erika izađi napolje!“, odjekivao je Eurosov glas u mojoj glavi dok sam već bila u dubokom snu. Međutim, ustala sam pomahnitalo, navukla trenerku na sebe, zgrabila mač i pospana izletela napolje. „Upravo su preletela tri zmaja iznad procepa i otišla u pravcu zemlje Božanstva. Moramo da krenemo za njima!“, reče mi dok sam ja pesnicama trljala oči, ne bi li se rasanila. „A zašto bi krenuli za njima?“, upitah ga začuđeno, onoliko koliko sam mogla da se začudim s obzirom da sam se bila tek probudila. „Pa kako zašto? Ah da… Zmajevi iz grada utvara su drugačiji!“, reče mi glasno. Potrčala sam ka njemu, popela mu se na vrat, i, već u sledećem trenutku, leteli smo kroz procep. „Ali…“, uzdigoh se naglo na trenutak.“Zašto nismo pozvali ostale?“, upitah ga, sada već dosta svesno. „Nemamo vremena, mrak je i teško ćemo ih uočiti ukoliko odu predaleko“, reče mi. Prisetih se da celu poljanu, poput stranica kutije, oblikuju gusti beli oblaci i pomislih da ćemo ih izgubiti, ukoliko ih ne sustignemo.

Kada smo se uzdigli iznad procepa, u daljini uočila sam sive, malo svetlije od noći, mrlje, koje su leteći ostavljale za sobom trag tamno plave boje. Kako smo se približavali krijući se iza oblaka da bi se sakrili, uvidela sam sive pepeljaste kosti od kojih su bili sačinjeni zmajevi. Poput leša kojem se osušilo i opalo meso, tako su i ovi zmajevi izgledali. Ti nizovi isprepletenih sivih kostiju oblikovali su mu telo, osim što mu je kroz isto vijugala tamno plavičasta masa koja je ostavljala trag za sobom i koja je, poput zvezdanog neba, svetlucala ponegde. „Šta je to?“, upitah Eurosa izbezumljeno. „To su utvare zmajeva…. Njihove prognane duše.“, odgovori mi.

Kada su prošli kroz guste oblake koji su delili poljanu od Šume Duhova, izgubili smo ih iz vida. Euros je počeo brže da mlati krilima i jače da se suprostavlja vetru stvarajući ton koji nastaje pri tapšanju, dok je mene vetar šamarao po licu. No, nakon što sam zatvorila oči i duboko udahnula ne bih li zadržala dah dok prolazimo kroz guste oblake, čekao nas je mračni prostor iznad šume koji nas poput kojekakve crne mase guta svojom tamom, dok do mojih ušiju dopire lagan i spokojan šapat lišća. Dok očima piljim kako bi uočila utvare, telo mi se ježi na crnilo koje nas obavija. „Na planini su!“, povika Euros i pohita ka njoj. U sivilu beživotne zemlje na vrhu planine stajala su tri zmaja dok im se plavičasta masa slivala preko zemlje do trave, pržeći je pri dodiru.

Shvativši da nas okružuje čist prostor utapkan, tek ponegde, rascepkanim oblacima, odlučili smo da ih odmah napadnemo, ne pokušavajući da se sakrijemo. No, Euros htede prvo da ih vine u nebo, nadajući se da bolje barata krilima i lakše vijuga u letu od njih, zbog skoro troduplo većeg raspona krila. Ubrzao je njihovo mahanje, a potom, tik uz užegle kosti utvara, uzdigao svoje telo i poleteo pravo u visinu. Skoro da sam pala sa vrata. Zmajevi su nas primetili i krenuli za nama. Zbog mraka nisu mogli odmah da nas uoče, a mi smo, nasuprot njima, veoma lako mogli da ih osmotrimo što smo vešto iskoristili. Potom su se našli visoko iznad nas, mašući krilima u mestu i posmatrajući okolinu ne bi li saznali gde se nalazimo, naizgled, dosta uplašeno. Euros se prikrao iz mraka i dograbio jednog zmaja. Pokušavajući da ga izbaci iz ravnoteže, uhvatio ga je za vrat, uzleteo još više iznad ostalih, a potom pustio. Zmaj je počeo da pada leđima okrenutim ka zemlji, i dok je pomahnitalo mlatarao krilima pokušavajući da se vrati u pravilan položaj i ispuštao neprirodne krike, udario je toliko jako o vrh planine, da se odbio i opet oskrnavio vrh, a potom skotrljao niz padinu, dok ga gusto lišće planine, možda čak i Šume Duhova nije progutalo.

Av. 7: Istina (part 2)

Matilda me je sačekala ispred vrata sobe i, zgrabivši me snazno za ruku, povukla me je u kuhinju. „Hajde, mala, moras da jedes!“, gromoglasno mi reče, toliko da se uplaših pa joj dopustih da me vodi. Pritisnuvši mi ramena prikova me za klupu i baci pun tanjir supe na sto polivši me istom po trenerci. Nisam joj zamerila, znala sam da je imala dobru nameru.

Ostali su već bili tu. Nakon što sam bezuspešno pokušala da očistim supu sa butina, podigla sam pogled i uvidela da svi gledaju u mene. Čini mi se da su iščekivali moju reakciju posle Davidovog osvešćivanja, ali ja sam strogo kovala plan i ponašala se kao da se ništa nije dogodilo, iako nisam imala predstavu šta ću uraditi. „Teško je razmisljati praznog stomaka“, pomislih i usredsredih se na što brže zahvatanje supe kašikom. Tek sada, kada je konačno pristigla dobra vest kojom sam osetila olakšanje u plućima, shvatih koliko sam gladna i koliko sam manje jela poslednjih dana. No, Aristraj je prekinuo moj pohod.

„Sada kada se David konačno osvestio, želim da popričam sa vama o njemu“, reče nam, zauzimajući stolicu koja se nalazila u čelu stola. Kada je seo, ostali su se vratili jedenju, verovatno ne želeći da odgovaraju na njegova pitanja, kao kada u školi đaci sklanjaju pogled radeći nešto kada im učiteljica postavi pitanje, kako ona ne bi uprla prst u njih. Namerno se nakašlja ne bi li obratili pažnju na njega.

Utom je Hristina polako podigla pogled i nežno spustila kašiku u tanjir, kako bi je sprečila da se snažno sudari sa keramikom i tako pljusne u svoj toj tišini. „Pa… ja verujem da David ne bi mogao da učini tako nešto.“, reče pošto je odlučila da započne ovu diskusiju. „U redu… Ostali?“, nastavi Aristraj, kao da smo u kojekakvoj sudnici.

Na te njegove reči počelo je da mi zuji u ušima i ukočio mi se svaki deo tela. Izgledalo mi je kao da je vreme stalo i dopustilo mi da preispitam sebe pre nego što odlučim šta ću da kažem. Da li još uvek mislim da je David mogao da učini tako nešto? Da li mu verujem kada kaže da nije to učinio? Prisetih se svih lepih dana koje smo proveli zajedno i koje je obasipao svojim dečjim osmehom i nevinim izrazom lica. Ne, on nije u stanju da učini tako nešto i ja mu upotpunosti verujem.

„David to nije učinio“, rekoh glasno, nakon što sam nenamerno ispustila kašiku koja je pri padu preglasno svima odzvonila u ušima i prekinula Filipa koji je započeo svoj odgovor. Nekoliko sekundi svi su me začuđeno posmatrali a onda ih prekine Aristraj. „Jesi li sigurna?“ upita me. „Jesam. Rekao mi je to malo pre u ćeliji.“, odgovorih mu a zatim zbunjeno počeh da zatreskujem glavom, shvativši da sam malo pre odlučila da ću da ćutim a sada već činim suprotno.

„Imao je razloga da je ubije“, doda Lejla na moje reči. Bila je u pravu. Mojra je učinila mnogo toga ne bi li otežala Davidu boravak u zemlji zmajeva. Nisam shvatala čemu to, mada sumnjam da je imala nekog posebnog razloga. Možda je samo smatrala da nije dovoljno pogodan za družinu. „Mnogo toga je protiv njega“, nadoveza se Aristraj. „Čak i da nije počinio zločin, teško će se izvući iz zatvora.“ Znala sam da će moj bilo kakav plan oslobađanja teško da se realizuje, ali nije mi bilo potrebno da mi neko to još posebno naglasi, zato besno nastavljam da zahvatam supu, pri čemu pomahnitalo mlatim kašikom.

„U redu, mislim da je dovoljno za danas.“, reče i, ustavši, krene ka vratima.“Ah, da…zaboravih“, zastade na pragu i reče. „Hristini ćemo ipak promeniti oružje. Narednih nekoliko dana imaćeš dodatne časove u kojima će ti Lilijan pokazivati kako da koristiš luk i strelu“ reče kroz osmeh a potom izadje iz sobe. Na Hristininom licu se istog momenta ozarila sreća koja joj je razvukla usne u široki osmeh. Zagrlila me je čvrsto tako da sam ispustila kašiku i polila i sebe i nju, guknuvši glasno od iznenađenja i sreće. Aristrajova odluka je skinula smrknute izraze lica ostalih, koji su je takođe pozdravili osmesima. „Hvala“, šapnu mi na uvo. Konačno je jedan moj potez urodio plodom. To će me ohrabrivati neko vreme, dok ne smislim kako ću osloboditi Davida.

Av. 7: Istina

Prošla sam pored stražara ne obraćajući paznju na njihovu viku i uletela u deo zatvor gde su se nalazile ćelije. Ubrzo sam zgrabila rešetke Davidove ćelije i, čkiljeći, tražila kroz mrak pogledom Davida. Zraci sunca su se tek ponegde probijali kroz uzani prozor presecan rešetkama koji se nalazio visoko iznad krevet. Ostali delovi ćelije počivali su u potpunoj tami. „Davide…“, rekoh tiho kako ga ne bih uplašila.“Erika!“ viknuo je glasno i dotrčao do mene, grabeći me čvrsto za ruke. „Ja… vodi me odavde!“ reče mi, kroz plač. „Ne mogu Davide, moraš da mi kazeš istinu.“,rekoh mu nakon što sam zaključila da se konačno probudio. „Ali ja to nisam učinio! Kada sam stigao, već je bila mrtva.“reče mi i sklizne niz rešetke padajući na zemlju. Kada se malčice pridigao, ispružio je svoje duge izgrebane i uprljane ruke i njime mi obavio nogu.“Molim te, vodi me odavde!“ „Ali ne mogu.“rekoh mu i sedoh na pod, kraj njega. Lice je toliko prilepio uz rešetke da je zabio naočare u njih i polomio. Jedno staklo iseklo ga je iznad obrva i pustilo mu krv, no, već su mu po celom licu bili utapkani tragovi krvi i blata, pa se ova kap samo slivala preko njih. Stezao je zube kao da želi da slomi neku kost kako bi proturio glavu kroz rešetke. Beonjače su mu bile crvene, usne ispucale i izujedane, a nokti uokvireni crnom bojom blata. Čini mi se da je noć proveo shvatajući gde se nalazi i prisećajući se šta se dogodilo, što ga je navelo da nanese bol sebi. Nisam više imala snage da ga gledam takvog, pa presavih noge, nabih glavu u kolena i briznuh u plač, dok sam sa glave pokušavala da počupam pozamašne pramenove kose. Uvidevši da mi je teško, David se primirio. Povukao mi je ruke ka sebi i čvrsto stegnuo. Kada sam podigla glavu, osmehivao mi se. „Molim te, budi dobar a ja… ja ću učiniti sve što mogu da te vratim kući“, rekoh mu, dok sam u glavi već planirala svoj sledeći korak, mada ni sama nisam poverovala u svoje reči. Obrisala sam suze i krenula natrag u spilju, odlučna da nešto preduzmem.

Av.6: Ubistvo (Part 3)

Narednog dana, čim sam ustala, odlučno sam krenula u zatvor da doznam od Davida istinu. Kada sam došla do njegove ćelije, zatekla sam ga kako leži na kamenom krevetu, sa presavijenim nogama prilepljenim uz grudi i obavijenim rukama. Na šakama su mu se ocrtavale vene, nabubrele na beloj koži zbog jačine kojom je stezao kolena. Razgoračenih očiju, gledao je u jednu tačku ispred sebe, mrmljajući nešto. Da je neko drugi bio na njegovom mestu, pomislila bih da je poludeo, no Davida sam često viđala u takvom položaju, samo ne ovako prestrašenog. „Davide…“ rekoh mu blago. Nije reagovao. „Davide!“, viknuh. Premda je i dalje gledao u istom pravcu, glasnije je izgovorio ono što je mrmljao, pretpostavljem kako bih ga čula. „Ona je zla“, odlučno reče, što me navede da pomislim kako time opravdava svoj zločin. „Davide reci mi istinu…“, rekoh mu nežno, pokušavajući da mu pokažem da želim da nastavim da brinem o njemu, bez obzira na ono što se dogodilo. Međutim, na Davida je ovaj događaj traumatično delovao, tako da je njegova bolest iskoristila priliku da ga upotpunosti obuzme. I dalje je ponavljao istu rečenicu. Pomislih da bi bilo bolje da ga neko vreme ne uznemiravam takvim pitanjima, dok ne postane svestan svoje situacije i mesta u kojem se nalazi. Ali zato sam tako brzo pohitala ka Davidovoj ćeliji, onog dana kada mi je Euros rekao da me traži, nakon nekoliko dana provedenih u tišini i neuravnoteženosti. Konačno se osvestio.

Av.6: Ubistvo (Part 2)

Prešavši prag ulaznih vrata prvo što sam uočila bio je Aristraj koji je, nabijen u ćoše, oborio pogled videvši me, kao da me žali. Sa njegove desne strane stajao je Markus, mladi jahač kojeg smo često viđali u Majrinom društvu. Vikao je na Aristraja, dok su mu oči krvarile od besa i naprezanja. „Očigledno je da je kriv!“, govorio je i pokazivao rukama Aristraju kako bi mu dokazao svoju tvrdnju. Kada me je video na vratima, zgrabio me je za ruku i počeo da vuče na drugi kraj sobe. Nisam se otimala, želela sam da vidim šta se dešava, iako je bolelo. „Pogledaj šta je uradio tvoj maleni drug!“, reče mi i baci me na pod, tako da sam pala pravo u lokni krvi, uprljajući kolena i ruke. Pored mene, na podu ležala je Mojra. Bila je mrtva, sa rasporenom utrobom iz koje je sikćala krv. Usta i oči su joj bile otvorene. Lice joj je bilo u jeku svadje, što i pokazuje nož koji je držala u desnoj ruci. Neminovano je da je pokušala da se odbrani, ali nije uspela. Da li je David stvarno uspeo da savlada tako krupnu i dosta stariju ženu? Zgrozila sam se. Počela sam da osećam mučninu, ne znam da li od užasnog prizora koji se oslikavao ispred mene, ili od pomisli da je David mogao da učini tako nešto. Prebledela sam i počela obilno da se znojim, pa sam, brišeći čelo, umazala krvlju i svoje lice. U svojoj toj izbezumljenosti, setih se da treba da pitam za Davida.

„Gde je Davida?“, upitah zabrinuto. Zaprepašćena prizorom, nisam čula jecaj koji je dolazio iza mene. Kada sam se okrenula, u ćošku je bio sklupčan David. Zabio je glavu u ruke, verovatno ne mogavši da gleda Mojru pokušavajući da priguši zvuk jecaja. Niz šake klizele su suze ispunjene krvlju. Ispred njega, na podu, ležao je srebrni mač, sada već crveni, pošto je celo sečivo, premda je i dalje presijavalo na sivo, bilo preliveno transparentno crvenom bojom krvi.

Prisetih se da sam došla brinući za Davida, pa odlučih da bi najpametnije bilo da se okrenem i pobrinem za njega. Privukla sam mu se i polako mu dodirivala ruke, pokušavajući da ih skinem sa lica. U tome me je prekinuo Markus, udarivši me snažno po rukama. „On je sada naše vlasništvo“, dobaci mi piljeći krvavim očima u mene. „Ali, ali, on je tek dete…“, pokušah da mu kažem, iako sam znala da je u pravu. “Odgovaraće za svoj zločin!“, reče i doda kako će se pobrinuti za Mojrinu sahranu i kako će odmah pozvati stražare da ga strpaju u zatvor. Bespomoćno bacih se unazad, na pod. Naglo sam sela, pridržavajući se rukama otpozadi. Nisam želela da razmisljam o tome da li je David to stvarno učinio ili ne, iako mi je delovalo nemoguće da može počiniti neku tako brutalnu stvar, mnogo toga je bilo protiv njega. Plašila sam se šta će mu u zatvoru učiniti, ali toga trenutka ruke su mi bile vezane.

U sobi je ubrzo nagrnulo nekoliko stražara, grabeći Davida za ruke i noge, kao kojekakvog opasnog zločinca, iako se on, umoran od plača i bola, nije opirao. Pokušavala sam da im doviknem da budu nežniji, ali nisam imala dovoljno snage kako bi me čuli u gužvi. Kada sam videla Aleksandra koji mi se približavao, dozvolila sam sebi da zaplačem, znajući da ću uskoro moći da zabijem glavu u njegove grudi što sam u sledećem trenutku i učinila kako me niko ne bi video. Pomogao mi je da se pridignem i da odem do sobe. Želela sam da što pre prespavam ovaj košmar.

Av. 6: Ubistvo (Part 1)

Školjka se jednom oglasila, ali je zvuk bio tako jak i prodoran da nas je sve probudio. Kao i onog dana kada sam čula vrisak žene, kada je Euros došao, tako sam i sada zarila glavu u jastuk dok su se u meni budila sećanja na težak period detinjstva koji me pomno prati u svakom mom koraku, iako se trudim da ga zaboravim. Ponovo sam pomislila da sanjam, ali setivši se da su me snovi napustili i da sam u zemlji ravnoteže mirno spavala, pomislih da bi pametnije bilo da proverim gde je David. Međutim, njegov krevet je bio prazan. Izletela sam iz sobe, a svi ostali su već bili napolju i posmatrali kako zmajevi proleću, ne obraćajući pažnju na nas. Prisetih se da na zvuk školjke zmajevi lete ka njoj poput pčela radilica na poziv matice. Znajući da bez zmaja ne mogu nigde, počela sam pomahnitalo da dozivam njegovo ime jer sam predosetila da se David nalazi u opasnosti. Ostali su me posmatrali začuđeno kao da posmatraju ludaka, ali kao da su moji povici urodili plodom, zmajevi su se ubrzo našli ispred špilje. „A možda žele da vidimo nešto“, pomislih.

Pokušavala sam da izvučem neku informaciju iz Eurosa, ali on je samo ćutao, kao da ne želi da mi povredi, što je samo još više jačalo moju sumnju da se nešto loše dogodilo. Nekoliko sati je ostalo do zore, a ljudi su već upalili svetla u špiljama i izašli napolje, očekivajući da čuju razlog zbog kojeg se tako rano oglasila školjka. Posle nekoliko minuta letenja, suzavajući oči kako bih izoštrila vid kroz mrak, uočila sam da se na jednoj špilji skupilo više ljudi. Šaputali su između sebe toliko izbezumljeno da su i tihim šaputanjem ipak pravili buku. Kada smo sleteli, iako nisam bila sama, svi su fiksirali pogledom mene, kao da se plaše moje reakcije kada vidim ono što se nalazilo u sobi špilje. Razvukli su se u suprotne strane, praveći mi put do vrata sobe. Iz nje su dopirali glasovi praćeni besom i plačom.

Av. 5: Mačevi (Part 3)

Već sledećeg dana, sa zavijenom rukom, David je morao da nastavi trening. Vremenom, kako bi se ruka sve više zagrevala, tako su i David i Hristina uspevali da zadržavaju što duže mačeve u vazduhu, ali bi im onda snaga iščezavala pred gravitacijom zemlje i mačevi bi pali, pri čemu bi ih često udarili ili ponekad čak i posekli. Treninge su uglavnom završavali sa obilnim modricama po glavi, rukama ili nogama ili obilnim krvarenjima. U glavi bi mi uvek ostajala slika tamne, borde mase krvi utapkane na sivom, blještavom sečivu koji su činili da osećam smrad ustajalih leševa u borbama, misleći o tome koliko njih bih mogla mačem da ubijem ili pak, da li bi i ja isto tako smrdela. Ta slika me je noću proganjala, izazivajući grč u mom stomaku.

Ne znam da li su se svi plašili Mojre i nisu želeli da joj se zameraju, ali niko se nije obraćao Davidu i Hristini, niko se nije ni usuđivao ni da ih upita da li su dobro. Čak ni ja, plašeći se da ću učiniti neku glupost kako bi im pomogla a mogla bih samo da im nanesem još više štete. Nakon treninga, zatvarali smo se u svoje sobe i sretali samo na ručku, koji je prolazio isključivo u onome čemu i služi, u jedenju. David i ja provodili smo dane ležeći u svojim krevetima, ne usuđujući se ni da se pogledamo. Zurila sam u zid i slušala njega kako ponavljala bezbroj puta „Ona je zla.“ Pokušavala sam da protumačim te njegove reči ne bi li otkrila da li se iza njih krije nešto mnogo opasnije od onoga što već znam, ali to bi se uvek završavalo bezuspešno. Uvek bi bile samo prazne reči jednog uplašenog bolesnog dečaka. Znajući da mu nema pomoći, nije se žalio niti je tražio, ali možda je želeo da kaže nešto što nije smeo, nešto što ga je mučilo, što mu čak nije dozvoljavalo ni da spava. Tako sam ga i jedne noći ostavila budnog i utonula u duboki, čvrsti san kada me je probudio jaki krik žute skoljke.