Av.5: Mačevi (Part 2)

Dok smo polako sletali na polje, zraci jutarnjeg sunca zrcalili su se u nekakvom srebrnom prekrivaču koji je bio postavljen na travi. Kako smo se približavali, uočavali smo niz srebrnih dugih mačeva od kojih je bio sastavljen prekrivač, koji je ležao na nekoliko zelenih stolova. Zastajali smo ispred svakog posmatrajući ga detaljno, iako su svi bili isti i nezno smo ih dodirivali kao da bi se pri nasem dodiru otopili poput pahulje. Jedanestoro ljudi vrtelo se oko tri stola kako bi posmatralo tanko srebrno sečivo mačeva i njihove precizno izrezbarene rukohvate na kojim se oslikavao srebrni zmaj. Naše oduševljavanje prekinula je Lilijan. „Nadam se da vam se sviđaju jer ćete od sada rukovati njima“, rece nam. „Pokazaću vam kako se koriste“, doda, a zatim nas rasporedi u istoj postavi u kojoj smo bili kada smo vežbali karate.

Premda su izgledali dosta krhko i graciozno, mačevi su bili veoma teški. Ruka bi me zabolela samo dok bih ga držala u ruci a kamoli se borila njime sa imaginarnim neprijateljem, mlateći ga u vazduhu. Većina je bila već dosta jaka i činilo mi se da brzo uče. Ostali su bar uspevali da održavaju mačeve u vazduhu, ali Hristina i David nisu uspevali ni tri sekunde da ga pridrže. Posmatrali su me tražeći pomoć, dok sam ja piljila strogo u Lilijan pokušavajući da ponovim svaki njen korak.

Naše pomno proučavanje svakog Lilijaninog poteza, prekinuo je glasni jecaj i bučan ton načinjen pri padu teškog sečiva. David je čvrsto stegnuo levom rukom zglob desne i pao na kolena, privijajući ruke uz grudi. Zgrčio je kapke očiju kako bi sprečio suze da izliju, ispuštajući tihe zvuke bola. Izgleda da je pokušao da održi mač u vazduhu, no teški metal je prenaglio na drugu stranu, uvivši mu zglob desne ruke. Videvši po ko zna koji put njegove obraze prekrivene suzama i crvenilom, odlučila sam da preduzmem nešto kako bih prekinula ovu torturu. „Zar ne vidite koliko se muče?“, uputih besno Lilijan misleći na Davida i Hristinu. „Zar ne bi mogli da im date neke manje mačeve ili neko drugo oružje?“ dodah i kleknu pored Davida. Svi smo već bili okupljeni oko njega i pokušavali da ga podignemo, a on se otimao želeći da se kolenima prikove za zemlju i u tom položaju ostane dok ovaj košmar ne prođe. Čak je i Lilijan gledala izbezumljeno, štaviše, pomislila sam da će pristati i uvažiti moj predlog.

No, zlo nikada ne dolazi samo. Kako bi svaki trenutak Davidovog života bio gorči uvek kada je već dovoljno gorak, Mojra je već bila tu kako bi ga takvim učinila. Čula je sve što sam rekla i uvidevši da Lilijan popušta, odvaži se da odgovori umesto nje. „Takve promene ne možemo načiniti“, reče približavajući mi se dok se nije našla ispred mene tako blizu da mi je svojom odorom dodirivala nos. Mirisala je na pakost i moć. „U ratu će biti mnogo teže i moraju da se naviknu“, reče premda tačno, iz njenih usta je zvučalo tako lažno i zlokobno. Kada sam podigla glavu, videla sam njene svetle oči kako su potamnele u tamnu, beživotnu plavu boju poput boje mora noću kada se tama i muk preslikavaju u njegovim dubinama. Kao more koje bi progutalo svakoga u sekundi ko bi mu se iole malo suprostavio. Kako sam se nalazila tik uz njene noge, učinilo mi se da bi me istim zgazila kao mrava da Lilijan nije odlučila da prekine trening rekavši da je bilo dovoljno za danas. David je opet zavrsio u bolnici, dok smo mi, kao da su nam ruke vezane, beznadežno posmatrali svoje pune tanjire na ručku ne čineći nikakav pokret.

Av.5: Mačevi (Part 1)

„Vi ste ovde zbog Davida?“, rece. „Da, kako je?“, upitah je dok sam se otimala iz Aleksandrovih ruku kako bi joj se priblizila.“Dobro je“, odgovori osmehujući se blago.“Mozemo li da ga vidimo?“, upitala sam je jer joj ne verujem dok ne vidim.“Naravno“, odgovori nam i krene ka ulaznim vratima a i mi ostali sa njom. Ležao je u bolničkom krevetu prikačen na neke aparate meni nepoznate, potpuno u nesvesti. Bio je bled poput krpe, osim žute modrice koja mu je prekrivala desno oko, obraz i desnu stranu čela. Vilijam je, videvši ga, odmah izašao ne verujući sopstvenim očima šta je učinio, dok je Aleksandar ostao sa mnom pazeći da se opet ne onesvestim. Previše sam brinula o Davidu da bih se prisećala dana koje sam provodila sa majkom u bolnici, ali je moje telo nasuprot mome umu samo odbijalo mogućnost da se opet nalazi u takvim prostorijama. Uvidevši da mi je loše, Aleksandar me je veoma lako ubedio da izadjemo, ostavimo Davida da odmori i odemo na ručak.
Nakon incidenta na poljani, Lilijan je odlučila da završimo sa tim delom treninga i odmorimo nekoliko dana. Tih dana David se oporavljao u bolnici, napredovao je dosta dobro, verujem, delom zato što je stekao dosta prijatelja jer su ga svi veoma često posećivali.
Kada je prošlo nedelju dana, David je postao nestrpljiv i nemiran- više nije mogao da podnese da bude zatvoren u četiri bela zida bolničke sobe. Svi smo doneli odluku da moramo preduzeti nešto po tom pitanju. Sami smo smatrali da ćemu biti lakše napolju, među nama. Vilijam Davida nije posećivao, niti pričao sa nekim od nas. Samo smo ga viđali kada proleti svojim zmajem poput hica kroz procep, gubeći se u daljini. Na ručkovima, dolazio bi i odlazio prvi i uvek sedao na početku stola, jedeći u tišini i držeći pogled upran samo u svoj tanjir. Nismo međusobno pričali o njemu niti ga osuđivali, shvatali smo da ono donekle nije bila njegova krivica. Čak sam osećala da bi trebalo i da mu se izvinim.
Neko mi je kasnije ispričao kako su ga mučenjem i iscrpljivanjem napravili u monstruoznog slugu američke vojne sile koja se bez ustručavanja oglašavala na svaku njihovu zapovest i počinila mnoga zla dela zarad svoje porodice. Ucenjivali su ga, preteći mu smrću njegovih najmilijih. Na kraju je uspeo da se izvuče i pobegne, ali na pomen tih duboko zakopanih sećanja povraća ličnost okorelog ubice, što je Mojra vešto iskoristila. Možda je, plašeći se da ne učini još koju losu stvar, bežao od nas kako bi nas zaštitio od samog sebe, a možda i više nije mogao da bude Vilijam koje je tek pristigao u zemlju ravnoteže.
Nakon nekoliko sati ubedjivanja, doktorka je popustila i David se ubrzo našao sa nama na ručku. Bio je veseo kao nikada u zemlji ravnoteže, i ne samo on, već svi mi. Sledeći dani prolazili su u smehu i slozi i odmoru koji je Lilijan prekinula onog dana kada nam je poručila da nas očekuje rano ujutru na polju.

Av. 4: Karatedo (Part 3)

Vilijam je stajao nepomično piljeći u Davida dok mu je drhtala donja usna. Očigledno je bilo da ne želi da ga udari. Međutim, Mojra je počela nestrpljivo da viče.“Počnite već jednom!“, odjekivalo je poljem, ali njih dvojica i dalje nisu ni stav zauzimali. Na sledeći Mojrin povik Vilijam se naklonio, dok je David prislonio šake na lice i prekrio oči poput deteta koje ne želi da gleda šta se dešava pre njim. Skakutala sam iza njega i došaptavala mu da se ni u kom slučaju ne nakloni, smatrajući da Vilijam onda ne sme da načini prvi potez. Nadala sam se da će Mojra već vremenom odustati, ali potom je pronašla Vilijamovu slabu tačku. „Vilijame… zar ti nisi vojnik?“ reče mu ironično. Izgledalo je kao da je ta rečenica bila lozinka kojom se otključava ćelija u Vilijamovom mozgu u kojoj je on zatvarao smrtonosnu i neobuzdanu zver jer je odmah nakon nje zario pesnicu u Davidovu glavu i srušio ga na zemlju a onda je pritrčao i počeo da ga šutira u stomak. Činilo mi se da bi ga ubio da ostali nisu dotrčali da ga obuzdaju. Mojra je očigledno znala kako da iskoristi Vilijama.

Velika gužva je nastala na poljani. Dok su jedni pokušavali da smire Vilijama, drugi su pokušavali da podignu Davida kako bi ga odveli do bolnice. Bio je polusvestan ali bez mogućnosti da pokrene bilo koji deo tela. Od suteva iskasljavao je krv, a na licu je počela da mu se ocrtava zelenkasto žuta modrica. Kada smo ga postavili na Eurosov vrat, sela sam iza njega pridržavajući ga i onda smo poleteli ka bolnici. Činilo mi se kao da letimo satima, ali ubrzo smo se našli u špilji koju su nazivali bolnicom. Preuzeli su ga ljudi koje rade tamo i uveli unutra ne dozvoljavajući mi da krenem sa njim. Ostavili su me da cupkam uznemireno ispred vrata.

Od bola u grudima pala sam na kolena i počela da plačem. Bolnički miris koji mi se širio nozdrvama podsetio me na majčinu bolest i mučenje i smrt. Počela sam da grebem lice i čupam kosu ne bi li uništili sebe i prestala da postojim. Međutim, priliku da istresem bes i bol pružio mi je Vilijam koji se pojavio u spilji. Oči su mu bile ožarene i pune suza dok su pomahnitalo gledale neodređeno i prestrašeno. Izgledao je kao da nije bio svestan šta je uradio, kao da je to učinio neko drugi a ne on, ali to me nije sprečilo da  razuzdano potrčim ka njemu i počnem svom snagom pesnicama da ga udaram u grudi poput nekog ludaka. Aleksandar je me s ledja zgrabio i odvukao u stranu, ali ubzo sam se primirila kada se na vratima pojavio doktor.

Av. 4: Karatedo (Part 2)

Dok smo po nekoliko puta udarali svim udovima imaginarnog neprijatelja u vazduhu, neki od nas su vec unapred poznavali vestinu, neki su je uvezbali, dok neki još uvek nisu mogli da savladaju ni osnovno. David jos uvek nije mogao ni ruku da održi pravo u vazduhu. Lilijan je radila sa njim, pokazivala mu pokrete vise puta, no, bolest je bila jača od njega. Kada smo već bili dosta iscrpljeni, odlučila je da nas pošalje natrag u procep. Nakon što smo se svi hitro izmenjali u kupatilu, našli smo se na ručku. Svi su primetili Davidove neuspehe, pa su ga svi potajno posmatrali, ne rekavši ni reč.

Narednih dana vežbali smo stare i učili nove kate. Više nije bilo teško učiti ih, s obzirom da smo tehniku već usvojili. Trebalo je samo uvežbati gde i kada ide koja ruka ili noga.

Trudila sam se i osecala kako mi se zile u udovima razvijaju i preplicu, oblikujući moje telo i organe u pravu figuru borca. Mozda to naizgled nije delovalo tako, ali fizicki sam postala dosta izdrzljivija. Nekada nisam mogla ni da potrčim, a sada mi se čini kako bih imala snage i da poletim. Premda je u početku bilo veoma teško, iscrpljivanje i obučavanje postali su mi rutina. Kada smo zavrsili sa treninzima na kojima smo se ucili katama, dobili smo nekoliko dana slobodnih, ali ja sam opet odlazila na poljanu kako bih vezbala. Ponekad sam i Davida vodila sa sobom da bi mu pomogla.

Imao je snage. Ako uspe da udari, udari veoma jako. Međutim, preciznost mu nije bila jaca strana. Slab vid ga je sprecavao da ubode metu a bolest koja mu se prožimala misicama sprečavala ga je da dugo uspravno stoji ili održava ruku u vazduhu. Povrh svega toga, bio je na smrt uplašen. Došao je dan kada je trebalo da naučimo stilove karatea koje ćemo primeniti u pravim međusobnim borbama, a on još uvek nije znao ni pogledom da napakosi protivniku.

Lilijan nas je podelila u parove, a meni je upravo zapala Lejla. Kao da je jedva dočekala trenutak, udarila me je pesnicom u glavu tako jako da me je srucila na zemlju. Dočekala sam se na ruke, ali iz nosa mi je potekla krv. Nije mi dozvolila ni da se prisetim tehnike odbrane, no, kada sam ustala, uspevala sam da se odbranim do kraja, toliko da me je Lilijan i pohvalila. Pošto nas je bilo jedanestoro, Lilijan je vezbala sam Davidom, čime nam je svima olakšala jer verujem da se niko ne bi ustručio da ga udari.

Na naše treninge često bi dolazili i ostali jahači i gledali. Neki su odlazili oduševljeni dok su pak neki tražili mnogo više od nas, više nego što bismo i mogli da pružimo. Jednog dana posetila nas je i seda žena čije je ime bilo Mojra. Lilijan nas je vec bila podelila u parove i ona nas je posmatrala dok smo mi vezbali ne odajući nikako utisak koji smo ostavljali na nju, svojim velikim prozirnim očima nas je gledala potpuno ravnodusno. Međutim, u jednom trenutku je odlučila da nam prekine trening.“Lilijan… čini mi se da ti posao ne obavljas ispravno“, reče joj veoma nežno ali istovremeno pokazujući autoritet.“Ja bih izvršila neke promene, ako dozvoljavaš“, doda.“Naravno“, reče Lilijan veoma uplašeno i povuče se u stranu, spuštajući pogled ka zemlji.“U ratu bi bilo mnogo teže… za neke“, reče i razrogačenim očima pogleda u Davida. On se sklupčao iza Hristininih ledja, drhteći od umora i straha. „Vilijame, primakni se“, doda Mojra ne pomerajući pogled sa Davida. „I ti isto“, reče. Shvativši šta se događa, osetila sam kako mi se noge seku u kolenima i kako gubim ravnotežu, tako da sam počela da padam unazad dok me Aleksandar nije pridržao rukama. Već u sledećem trenutku pružila sam ruku i pokušala da doviknem Mojri kako bih zaštitila Davida, ali oni su se već nalazili na platnu koje se prostiralo na travi, na jednom od mnogih na kojima smo vežbali.

Av. 4: Karatedo (Part 1)

Rano ujutru, zmajevi su nas cekali u vazduhu ispred spilje. Kada smo se svi nasli izvan svojih soba i kupatila, nakon sto smo se obukli i pojeli nesto malo dorucka koji je Matilda, premda je bila neljubazna, uvek tako slasno spremala, krenuli smo na zmajevima ka nebu. Kako je sunce tek izaslo i obasjalo predeo izvan planine Slonovace, vazduh je bio jos uvek hladan, tako da se provlacio kroz tanki materijal trenerke i dodirivao mi kozu, jezeci je, jos vise pri brzim probijanjem Eurosa kroz oblake. Na poljani sa desne strane, cekala nas je visoka, muskobanjasta zena. Imala je dugu zlatnu kosu vezanu u rep, iako tanke veoma duge usne su joj oblikovale usta a na celu, u delu izmedju obrva ocrtavao joj se oziljak koji je cinio da deluje uvek namrgodjeno. Zbog sunca, naborala je celo tako da se oziljak tada cinio jos dubljijim i vidljivijim. Bojala sam se da ce biti veoma tesko raditi sa njom.

„Moje ime je Lilijan“, rece veoma blago, kao da ne zeli da nas uplasi. „Danas i narednih nekoliko dana, uputicu vas u borbene veštine. Nakon sto cete nauciti nekoliko pokreta, kasnije cete medjusobno da isprobavate svoje vestine.“ U glavi mi se stvorila slika u kojoj krvava lezim na travi, dok se ostali smeju oko mene a Lejla pobednicki podize ruku kojom me je prethodno nokautirala i polomila nos, poput boksera u ringu. Cinilo mi se da ce njoj ovo veoma dobro ici, s obzirom da je izgledala kao da je cesto bila ucesnik nekih ulicnih tuca, ali ja sam ih gledala samo na filmovima.

„Danas ćemo početi sa karatedom. Njime se ističe telesna kondicija, pre svega brzina i snaga iz brzine. Karate koriste udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade i mnogo toga još“, govori nam dok prolazi pored nas, posmatrajuci nas od glave do pete. Cini mi se da nije bas zadovoljna snagom i telesnom figurom koju moze da primeti na osnovu naseg prvog susreta. Ni sama ne znam kako cu se snaci, s obzirom da nisam bas fizicki pripremljena za borbu.

„Pokazacu vam nekoliko kata koje ce vam dati osnovu za dva stila karateda, Šotokan i Godžu-rju.“, rece i iskorači desnu nogu napred zauzimajući ostri stav Senseja (učitelja). Pošto je bila bosa, odlučih da se izujem i ja, iako sam ubrzo shvatila da to i nije bila baš najbolja ideja dok sam ispod stopala osećala sitne kamenčiće koji su mi probadali kožu. Kada sam pokusala da ispravim ruku ispred sebe, sklupčajući šaku kako bih oblikovala pesnicu, osetila sam jak bol u laktu. Međutim, posle dvadesetog pokušaja ruka je toliko bila vrela da mi se činilo da se sva snaga moga tela slila u nju i da bih mogla drvo da prepolovim kada bih ga udarila. Ni jak vetar više mi se nije suprostavljao.

Av. 3: David i Šuma Duhova (Part 3)

Bio je to najveci gmizavac kojeg sam ikada videla, dug skoro tri metara, a samo rep mu je bio dug metar i po. Krupni udovi odrzavali su ga na zemlji, dodirujuci istu kandzama sa debelim prstima. Siroki nabijeni vrat delio je glavu od trupa na cijem ledjima se ocrtavala gruba koza poput rezbarenog drveta. Okruglim tamnim ocima nas je posmatrao spustajuci i podizuci kapke veoma sporo. Ponekad bi otvorio usta i isplazio svoj rasljasti jezik, ispustajuci uzegli zadah. David i ja smo nepomicno stajali. Odusevljana njegovom velicinom i gracioznoscu, zaboravila sam na strah, ali ubrzo, uvidevsi prestravljeno Davidovo lice, zelela sam da se sto pre izbavimo iz ove situacije. Guster je gledao u nas i izgledao kao nekakvo cudoviste koje, isplazujuci jezik, oblize usne nestrpljivo ocekujuci da nas smaze u jednom potezu. Kada mi se cinilo da ce nas zaskociti a da ce se David onesvestiti, zmajevi su nas hitro zgrabili svojim kandzama i onda smo se bezbedno nasli na nebu.

Kako smo pristizali procepu, polako je sunce zalazilo. Ubrzo nas je okruzio mrak. Plasila sam se da ce nas neko prekoravati ukoliko nas bude video jer smo se vracali tako kasno. Kada smo se nasli u procepu, moja sumnja se obistinila. Mnoge spilje bile su osvetljene krupnim sijalicama koje su visile sa njihovih plafona, tako da nismo mogli skriveno da prodjemo. Procep je licio na crkveni oltar natrpan upaljenim svecama koje gore u mraku isto kao sto su i ove sijalice gorele. Plaseci se svakakvih ponorskih cudovista, ljudi su vec zavrsili svoje obaveze i otisli na pocinak. Medjutim, dok smo prolazili zacuo se piskavi zvuk nalik na onaj koji prave pistaljke na nasoj zemlji. Nakon sto su ga culi, zmajevi su se okrenuli i poleteli na drugu stranu procepa, gde ih mi nismo uputili, bez nase komande.

Na jednoj od spilja stojala je starija zena duge sede kose, odevena u crnoj odori, poput Aristrajove. Pored nje stajao decko dosta mladji od nje, prekriven istom odorom. Zmajevi su sleteli bas pred njom. Posmatrala nas je ne trepcuci svojim plavim ocima koje su sijale kao dva nebrusena dijamanta na hrapavom zidu stena u tami rudnika. Iscekivala je da cemo poceti da se izvinjavamo, no ja sam odavno zakljucila da je najpametnije da cutim, dok je David bio previse uplasen da bi bilo sta rekao. „Mislim da je veoma kasno za letenje….“, rekla je uvidevsi da necemo zapoceti razgovor. „Jos uvek nismo upuceni u sva pravila“, rekoh joj bez imalo ironije.“Naravno… ipak nadam se da vas niko vise nece videti.“, rekla je kao da nas zeli zastititi od bilo kakve kazne i kao da nas upotpunosti razume, no meni nije ulivala poverenje.“Gde ste bili?“, upita nas radoznalo. „Na polju“, odgovorih joj, misleci da je bolje da ne spominjem planinu. „U redu, sada idite“, naredi nam, iako je bilo ocigledno da mi nije poverovala. Na te njene rec, pohitali smo ka svojim sobama, bezeci od prezrivosti njenih ociju. Upitala sam Davida da li je dobro, iako sam znala da su danasnji susreti, sa sedom zenom i sa gusterom bili previse za njega. Opet sam osetila osecaj krivice. David je samo cutao a onda se iznenada okrenuo ka meni i prosaputao mi „Ona je zla“. Pomislih da je video u njenim ocima pakost koliko i ja, ali nisam zelela vise da razgovaram o njoj, vec samo da se srucim u postelju.

Nakon sto su nas zmajevi spustili u spilju, setila sam se kako su se na zvuk koji je odsvirala seda zena zmajevi odmah okrenuli ka njoj. Bila je to dosta stara, izgrebana zuta skoljka koja joj je visila oko vrata i u koju je ona duvala. Kasnije nam je neko ispricao da nekolicina ljudi poseduju po jednu, i da su pomocu njih pripitomljavali zmajeve, tako da se oglasavaju na njihov zvuk. Medjutim, pored svih susreta toga dana i pored obaveza koje su me cekale sutradan, u tom trenutku sam bila previse umorna da bih iscekivala trening koji nas je ocekivao ujutru ili razmisljala o svemu sto je snaslo Davida i mene preko dana, tako da sam ubrzo zaspala. Ujutru nas je opet probudio grubi glas Matilde i njeno lupanje o vrata.

Av. 3: David i Šuma Duhova (Part 2)

Njihovu rutinu ubrzo prekida copor vukova ciji puteljak prolazi pored njihovog jezera. Dok su ih slonovi primetili i poceli da urlicu, copor je vec protrcao. „Ko su ljudi koji jasu vukove?“, upitah Eurosa radoznalo. „To su sumski duhovi,“ odgovori mi. „Ljudsko pleme na celu sa kraljem sume koje brine o zivotinjama.“ Nastavivsi dalje, stigli smo do dela sume koji nastanjuju zirafe. Kroz guste hrastove grane naziru se njihove glave dok mirno zvacu lisce, upijajući slabe zrake sunca koji se teško provlace do njih. „Da li ima jos nekih zivotinja osim zirafa, vukova i slonova?“ upitah ga. „U planini zive medvedi i veliki gusteri. Veverice, zecevi i slicni glodari zive takodje u sumi. Krvolocnije zivotinje poput tigrova i lavova zive na drugoj strani, u krvavoj dzungli. One nisu bas prijateljski nastrojene kao ove a i dosta su krupnije. Mogu dostici i visinu hrasta ukoliko se usprave na zadnje noge.“ odgovori mi, nakon cega se u mojoj glavi stvori slika velikih gipkih zivotinja ciji ostri zubi kidaju sve pred sobom. „Tako nekako“, nadoveza se na moju sliku. David je i dalje posmatrao sumu zapanjujuce. Bila sam srećna jer sam uspela da ga oraspolozim. Delovao mi je tako bespomocno i izgledalo je kao da se nisu ophodili prema njemu onako kako zasluzuje tokom prethodna tri dana. Zelela sam da mu nadoknadim to.

Kako smo se priblizavali, sve vise se nazirala belina planine Slonovace. Belina se sastojala iz sitnih cvetova koji su se nalazili na mnostvo drveca ispod samih vrhova planine, zato se iz daljine cinilo kao da pada sneg. Vrhovi su bili goli, zbog jakog sunca, dok od dela planine koji bi u toku dana prekrila njihova senka, prostirala su se drveca, siblje i trava. Mnogo izvora je izlazilo iz planine, padajuci poput vodopada i praveci recicu koja se vijuga niz planinu do sume duhova, dok je ista ne prekrije svojim gustim krosnjama drveca. Pored njih rasle su svakakve vrste visoke trave, a ponegde su se nasli i krugovi istrgnute, pojedene trave, na kojima smo mogli da sletimo kako bismo malo uzivali u pogledu. Kada smo sisli sa zmajeva, otrcali smo odmah do reke. U njima su plesale ribe razlicitih velicina i boja, i prolazile poput strele, verovatno nosene brzom recicom. Jedna je poskocila i pljusnula Davida pravo u oci. To ga je pomalo naljutilo pa je ubrzo ustao i otisao do izvora. Na kamenitim komadima zemlje, jedinim koji nisu bili obrasli sibljem, ocrtavala se, nalik zemljanim usnama, dvometarska rupa, iz koje je izlazila voda. Padala je u recicu sa tolike visine da je penila pri padu i maglila Davidu naocare. Planina je bila veoma strma i cesto su se mogli naci odrubljeni delovi zemlje, poput ovoga, koji su stajali uspravno kao da cine zidine planine koji je oblikuju.

Posto sam uzivala u akordima koje je svirala voda zajedno sam travom koju bi prskala kada bi se sudarila sa recicom, odlucila sam da odmorimo malo kraj nje. Sa sobom sam ponela prekrivac kojim se prekrivaju klupe u kuhinju, i koji sam ja neprimetno maznula od Matilde, kao i nesto hrane, onoliko koliko sam mogla da napunim dzepove. Izvadila sam ih, rasirila prekrivac a sa Davidom podelila par komada jabuke i sitne lisnate pogacice. Zmajevi su se izgubili u visokoj travi i verovatno zadremali, dok smo David i ja lezali i posmatrali okolinu. Prijao nam je zvuk prirode, bez ljudskih grubih glasova, tako da smo samo cutali. Medjutim, ubrzo su nas prekinuli teski, tromi koraci koji su nam se priblizavali.