Bio je to najveci gmizavac kojeg sam ikada videla, dug skoro tri metara, a samo rep mu je bio dug metar i po. Krupni udovi odrzavali su ga na zemlji, dodirujuci istu kandzama sa debelim prstima. Siroki nabijeni vrat delio je glavu od trupa na cijem ledjima se ocrtavala gruba koza poput rezbarenog drveta. Okruglim tamnim ocima nas je posmatrao spustajuci i podizuci kapke veoma sporo. Ponekad bi otvorio usta i isplazio svoj rasljasti jezik, ispustajuci uzegli zadah. David i ja smo nepomicno stajali. Odusevljana njegovom velicinom i gracioznoscu, zaboravila sam na strah, ali ubrzo, uvidevsi prestravljeno Davidovo lice, zelela sam da se sto pre izbavimo iz ove situacije. Guster je gledao u nas i izgledao kao nekakvo cudoviste koje, isplazujuci jezik, oblize usne nestrpljivo ocekujuci da nas smaze u jednom potezu. Kada mi se cinilo da ce nas zaskociti a da ce se David onesvestiti, zmajevi su nas hitro zgrabili svojim kandzama i onda smo se bezbedno nasli na nebu.
Kako smo pristizali procepu, polako je sunce zalazilo. Ubrzo nas je okruzio mrak. Plasila sam se da ce nas neko prekoravati ukoliko nas bude video jer smo se vracali tako kasno. Kada smo se nasli u procepu, moja sumnja se obistinila. Mnoge spilje bile su osvetljene krupnim sijalicama koje su visile sa njihovih plafona, tako da nismo mogli skriveno da prodjemo. Procep je licio na crkveni oltar natrpan upaljenim svecama koje gore u mraku isto kao sto su i ove sijalice gorele. Plaseci se svakakvih ponorskih cudovista, ljudi su vec zavrsili svoje obaveze i otisli na pocinak. Medjutim, dok smo prolazili zacuo se piskavi zvuk nalik na onaj koji prave pistaljke na nasoj zemlji. Nakon sto su ga culi, zmajevi su se okrenuli i poleteli na drugu stranu procepa, gde ih mi nismo uputili, bez nase komande.
Na jednoj od spilja stojala je starija zena duge sede kose, odevena u crnoj odori, poput Aristrajove. Pored nje stajao decko dosta mladji od nje, prekriven istom odorom. Zmajevi su sleteli bas pred njom. Posmatrala nas je ne trepcuci svojim plavim ocima koje su sijale kao dva nebrusena dijamanta na hrapavom zidu stena u tami rudnika. Iscekivala je da cemo poceti da se izvinjavamo, no ja sam odavno zakljucila da je najpametnije da cutim, dok je David bio previse uplasen da bi bilo sta rekao. „Mislim da je veoma kasno za letenje….“, rekla je uvidevsi da necemo zapoceti razgovor. „Jos uvek nismo upuceni u sva pravila“, rekoh joj bez imalo ironije.“Naravno… ipak nadam se da vas niko vise nece videti.“, rekla je kao da nas zeli zastititi od bilo kakve kazne i kao da nas upotpunosti razume, no meni nije ulivala poverenje.“Gde ste bili?“, upita nas radoznalo. „Na polju“, odgovorih joj, misleci da je bolje da ne spominjem planinu. „U redu, sada idite“, naredi nam, iako je bilo ocigledno da mi nije poverovala. Na te njene rec, pohitali smo ka svojim sobama, bezeci od prezrivosti njenih ociju. Upitala sam Davida da li je dobro, iako sam znala da su danasnji susreti, sa sedom zenom i sa gusterom bili previse za njega. Opet sam osetila osecaj krivice. David je samo cutao a onda se iznenada okrenuo ka meni i prosaputao mi „Ona je zla“. Pomislih da je video u njenim ocima pakost koliko i ja, ali nisam zelela vise da razgovaram o njoj, vec samo da se srucim u postelju.
Nakon sto su nas zmajevi spustili u spilju, setila sam se kako su se na zvuk koji je odsvirala seda zena zmajevi odmah okrenuli ka njoj. Bila je to dosta stara, izgrebana zuta skoljka koja joj je visila oko vrata i u koju je ona duvala. Kasnije nam je neko ispricao da nekolicina ljudi poseduju po jednu, i da su pomocu njih pripitomljavali zmajeve, tako da se oglasavaju na njihov zvuk. Medjutim, pored svih susreta toga dana i pored obaveza koje su me cekale sutradan, u tom trenutku sam bila previse umorna da bih iscekivala trening koji nas je ocekivao ujutru ili razmisljala o svemu sto je snaslo Davida i mene preko dana, tako da sam ubrzo zaspala. Ujutru nas je opet probudio grubi glas Matilde i njeno lupanje o vrata.
Erika u zemlji zmajeva! 